88. KOTARSKI VITEZOVI ZA BEČKOG RATA (1683.-1699.)

PISMA DRUGA OD KOTARSKIH VITEZOVA, KOJI TURSKE GLAVE ODSICAŠE RATA BEČKOGA

Ej Kotaru, viteška državo,
od starine gnizdo sokolovo,
ti si majlca silenih junaka,
koji brane krunu od Mletaka.

Poglavite kažem vitezove:
najprvoga Janković Stojana,
ljutu zmiju, lava žestokoga,
kavalira dužda mletačkoga,

koga slavi Lika i Krbava,
slavna Bosna, viteška država,
Dalmacija i Hercegovina,
Kosarića lipa banovina,

jer ne osta sela, ni varoša,
koje nije ognjem sažegao,
veće neg' je u godini dana
svojom sabljom on odsiče glava.

To svidoče duždeve dukale,
svitla krila, od zlata medalje,
a zatizim pisme i popivke,
kojeno se od njega pivaju,

jer porobi Liku i Krbavu,
Bosnu zemlju i Hercegovinu.
Već se taki ne rodi delija
u Kotaru, ni okolo njega.

Ponosi se Vrana u Kotaru,
jer porodi zmiju od dvi glave,
po imenu Franu Mirčetića,
i viteza kano Jankovića.

Na mejdan je Turke pozivao
i njihove glave odsicao,
krajinu je tursku porobio
i trideset glava odsikao.

U Kotaru kažu Bukovicu,
koja rodi sivoga sokola,
po imenu Miljković Šimuna,
od Kotara na glasu serdara,

koji često na vojsku iđaše,
plino goni, roblje dovođaše;
na mejdan je Turkom izlazio,
britku sablju krvce napojio.

Još viteza kažu od Kotara,
po imenu Tintor barjaktara:
Tintor biše nećak Jankovića,
silni junak srca Kraljevića.

Kad na mejdan Turkom izlazaše,
na njem zlatno krilo trepećaše;
siče Turke, ne more se više,
bolji junak od Stojana biše.

Al' je Tintor ludo poginuo
pod Gabelom u Neretvi mutnoj:
na dvadeset hiljada Turaka
sam udari ter izgubi glavu.

Ali evo zmaja ognjenoga,
po imenu Klanca od Novoga:
silni junak i delija biše,
po Kotaru Turke razganjaše

ter im ruse odsijeca glave,
i zato ga Kotarani slave,
jer je bio junak glasoviti,
mejdandžija, pobre, siloviti.

Sokola ti kažem od Kotara,
po imenu Resicu serdara,
od bijela grada Zemunika:
poznaje ga Krbava i Lika,

jer je tursku zemlju porobio,
svitlu sablju krvce napojio.
To svidoče starci od Kotara
i delije Otmanović cara.

Porodi se silni mejdandžija
u Kotaru Gilima Andrija:
na mejdan je Turkom izlazio
i njihove glave odsicao.

Kad se jednom vojske sastadoše
pod Gabelom, turska i kršćanska,
prija neg' se one udariše,
tursko momče viče brez pristanka:

»Nije l' koga porodila majka
od sve vojske dužda mletačkoga,
da mi ide na mejdan junački,
nasrid polja da se ogledamo?«

Nitko njemu izać ne smiđaše
nzego vitez Gilima Andrija:
sedla konja prija bila danka,
nu, poslušaj silnoga junaka!

Konja bije čizmam i mamuzam,
samur-kalpak nad oči namiče,
od bedre je sablju povadio,
Turčinu je glavu odsikao.

Na glasu su dva silna junaka
od Skradina, grada bijeloga:
dva junaka, dva Pavasovića,
Marko jedan, a Milovan drugi.

Oba bihu kotarski konjici
i duždevi na glasu vojnici,
oba turske glave odsicaše
i carevu zemlju porobiše.

Vojvode su i serdari bili,
gospodstvo su na sablji dobiti;
bihu oni silne mejdandžije
velikoga rata od Morije.

Trećega ti još kažem vojnika,
koji biše od Skradina dika,
po imenu
Laću s Dubravica:
boje ga se sva careva dica,

jer u gori njima zasidaše,
sam iz gore na nje udaraše
kano vuče u bijele ovce
ter im ruse odsicaše glave.

Zapjevaše iz gorice vile:
»Junak biše Vlaić Mijovile
velikoga rata od Kandije,
a za njime Beča i Morije.

U Cetini na Trilju ravnomu
slavu daje duždu mletačkomu:
na mejdan je Turkom izlazio
i junačke glave odsicao.

Imadiše snagu Sampsonovu,
opošteni vojsku principovu;
kad se s Turcim Mijo umećaše,
odmetnut mu nitko ne mogaše.

Prije nego kamen uzimaše,
smijući se Turkom besidaše:
»Daj ta piljak, poturice jedna,
koga dižeš ti na rame jedva!«

I otad se Piljići prozvaše svi,
od njega koji izađoše:
običaj je taki u krajini,
da s' ne zove nitko po starini.

Posli toga on je vojevao
pod barjakom dužda mletačkoga,
al' je junak glavu izgubio
od Morije rata žestokoga.

Svitla sablja Pokrajca serdara,
po imenu Pandže od Kotara,
turske se je krvce napojila,
majka ga je pod sabljom rodila.

Kada Pandža na vojsku iđaše,
vazda turske glave odsicaše:
tako kažu mladi krajišnici,
od Kotara pišci i konjici.

Soko biše Vuče Perišiću,
silni vitez kano Smiljaniću:
on na mejdan Turkom izlazaše
ter im ruse glave odsicaše.

Al' poslušaj, dragi pobratime
što učini Bartulačić Šime:
silni serdar od Zadra bijaše
ter po poli Turke prisicaše.

Čuo jesam, gdi starci beside,
da onake sablje ne bijaše,
ni desnice teže u junaka
u svem Zadru, ni okolo njega.

Ah, moj Bože, plemenita dara!
Dva serdara kažu od Kotara,
dva Pokrajca, dva orla krstaša,
Đuku jedno, Milosava drugo.

Viteški su oba vojevali,
svitle sablje krvce napojili;
oba bihu silne mejdandžije
ognjenoga rata od Morije.

Dva viteza porodiše majke,
ljute zmije i silne junake,
po imenu Božu Miljkovića
i Smoljana mlada Smiljanića,

koji bihu na glasu konjici,
a duždevi po izbor vojnici:
svu su tursku zemlju porobili
i Turaka dosta pogubili.

Novigrade u Kotaru ravnu,
od starine gnizdo sokolovo,
u tebi se zmije porodiše,
koji caru puno dodijaše:

jedan biše Toma Sinovčiću,
silni vitez kano Jankoviću;
drugi biše Bandarić Ivica,
pomogla ga Marija Divica!

jer viteški jesu vojevali,
još i ruse glave odsicali,
bihu dika kotarske krajine
i junaci, pobre, od starine.

Treći biše zmaje od dvi glave,
Oštrić Luka, serdar od Novoga;
junački je Luka vojevao,
još i turske glave odsicao.

Dvi je zmije ljute pogubio
na mejdanu, poštena mu majka:
mejdandžiju Tabaković Muju
i deliju Majin buljumbašu.

Na glasu je Medo Miljkoviću
i delija Bajo Mitroviću,
jer obadva glave odsicaše,
plino gone, roblje pohvataše.

Mitrović je na mejdan hodio
i mejdane Turkom zadobio;
Miljković je silni konjik bio,
po Kotaru Turke razgonio.

Puno hvale zmaja od Kotara,
po imenu Vojavić serdara,
jer u tursku zeml ju odlazaše,
Turke siče, roblje dovođaše

velikoga rata od Morije:
tako kažu starci od krajine,
a najveće Kotarci junaci,
viruj, pobre, jer ne lažu starci

Nekića je viteško kolino
u Kotaru od starine bilo;
od njega se sivi soko rodi
po imenu Nekiću Antone,

koji Turkom jade zadavaše
i njihove glave odsicaše;
biše junak rata od Morije,
tako kažu starci od krajine.

Ej delijo, Zriliću Nikola,
tvoja svitla sablja demiškinja
turske se je krvce napojila,
mletačkoga dužda proslavila.

Tebe hvale mladi krajišnici
od Kotara do Novog Pazara,
jer ne osta sela ni varoša,
koga nisi ognjem sažegao.

Turke siče Vide Jurjeviću,
a u vrime rata od Morije:
opošteni dužda mletačkoga
svitlom sabljom i desnicom rukom.

Ništa manje Joviću Iveško,
silni junak od Kotara ravna:
na vojsci je Jović ostario,
svitlu sablju krvce napojio.

Vitez biše Raspović don Visko
od lijepa sela Sukošana:
sivi soko i delija biše
velikoga rata od Morije.

Prid junacim na vojsku iđaše,
roblje hvata, glave odsicaše
s pobratimom Janković Stojanom
i s delijom Smiljanić Smoljanom.

Ponosi se selo Pakošćane,
jer porodi zmaja od dvi glave:
Bakija se kućom zovijaše,
kruto turske glave odsicaše.

Ne bi. nigdi boja, ni mejdana
brez Bakije, silnoga junaka:
to svidoče duždeve dukale,
svitla krila, od zlata kolajne.

Rodi majka iz gorice vuka,
ter se zvaše Pelajiću Luka:
malakan je vojevat počeo,
četiri je zmije pogubio,

sva četiri po izbor konjika,
pivaj, pobre, junačka je dika!
Al' je Luka mlađan poginuo
više Knina, grada bijeloga.

Ej viteže Pletikosa Marko
od Pašmana, naše sunce žarko
vele ti si glava odsikao,
ormanica turskih potopio!

Ti si dika hrvatskih vojnika
to svidoči Krbava i Lika:
gospodstvo si na sablji dobio,
a nisi ga za novce kupio!