87. KOTARSKI VITEZOVI ZA KANDIJSKOGA RATA (1645.-1669.)

SLIDI PISMA OD VITEZOVA KOTARSKIH, KOJI RATA OD KANDIJE TURSKE ODSICAŠE GLAVE

Poslušajte, slovinske krajine,
vitezove vaše od starine,
koje pjeva starac Milovane
ter spominje stare Kotorane,

od Žegara silnoga junaka,
po imenu Mitrovića Janka,
britku sablju dužda mletačkoga
od Kandije rata žestokoga.

Viteški je Janko vojevao,
mnogo turskih glava odsjekao,
zaplinio ovce i volove,
pohvatao Turke vitezove.

Na Grahovu razbi Vazli-pašu,
opošteni svu krajinu našu,
isiče mu vojsku silovitu
na Grahovu puno strahovitu.

Dužde Janku dade kavalirstvo
za njegovo veliko junaštvo,
zlatno krilo, divan-kabanicu,
ravna pol ja, zelene livade.

I pravo je, jer je zadobio
i gradove turske osvojio.
Biše Janko rođeni babajko
kavalira Janković Stojana.

Još junaka pjeva od mejdana,
po imenu Surić don Stipana,
desno krilo dužda mletačkoga,
dušmanina cara silenoga.

Od mejdana košulju nosaše,
na njem zlatno krilo trepećaše;
devedeset posiče Turaka
svojom sabljom silenih junaka.

I sad mu se nahodi desnica,
koja Turke krajišnike smica,
u malenu selu Sukošanu.
Slava Bogu, pokoj don Stipanu!

Kaže starac silnoga viteza,
od Kotara Posidarca kneza,
komu Frane krsno ime biše,
prid unacim na vojsku iđaše.

Viteški je Frane vojevao,
još i turske glave odsicao:
robi zemlju cara čestitoga
pod barjakom dužda mletačkoga.

Ne bijaše boja, ni mejdana
brez viteza Frane Posidarca:
to svidoči Foskul đenerale
i duždeve sa zlatom dukale,

još i knjige Bružon Latinina,
viruj, brate, ovo je istina,
koje kažu Posidarca Franu,
da je vazda bio na mejdanu.

Zadru grade, majko vitezova
Fanfonjića, slovinskih knezova,
kojino su bili mejdandžije
žestokoga rata od Kandije,

koluneli i mlade vojvode,
đenerali od vojske duždeve!
To im dužde dade za junaštvo
i svijetle kuće veličanstvo,

jer viteški jesu vojevali
još i turske glave odsijecali,
uzimali careve gradove,
razbijali po moru brodove.

To kazuju bani, đenerali,
koji su im
svidočanstva dali,
i dukale dužda mletačkoga
kažu, da su roda viteškoga.

Pjeva starac Smiljanić Iliju,
Zadranina, na glasu deliju,
da je junak od mejdana bio,
krajišnike Turke pridobio.

Biše dika Zadra bijeloga,
krunu brani dužda mletačkoga,
veće od sto posiče Turaka:
te svidoči dužde od Mletaka.

Još nam kaže Petra Smiljanića
i na glasu kano Kobilića,
da je junak od mejdana bio,
svitlu sablju krvce napojio.

Kada Petar na konju igraše,
na njem zlatno krilo trepećaše;
krajinu je tursku porobio,
mnogo rusih glava odsikao.

Zmija biše Todore Kladniću,
silni junak kano Smiljaniću:
od njega se pivaju popivke,
Todor će se slaviti u vike,

jer na mejdan Turkom izlazaše
ter njihove glave odsicaše.
Biše dika Zadra bijeloga,
robi zemlju cara silenoga.

Turci njega u pismi spominju,
u tamburu kada udaraju,
zovu njega Todor Latinine,
viruj meni, brate, do istine,

jer pogubi silnoga junaka,
koji biše glava od Turaka,
po imenu beg Filipovića,
kod bijela turna Meštrovića

na mejdanu, pobre, junačkomu,
slavu dade du
ždu mletačkomu.
To se zgodi rata od Kandije,
kad na svitu bihu mejdandžije.

Sokola je porodila majka,
po imenu Miljkovića Marka,
Smiljanićem glave odsicaše,
po Kotaru Turke razgonjaše.

Robi sela i varoše bile,
tako kažu Kotarskinje vile:
Turke siče, mlado roblje vodi,
plino goni, družinu slobodi.

Junaci ga u pismi spominju,
na sobetim kada vino piju,
i u kolu gizdave divojke
Kotarskinje, a i Hercegovke.

Na glasu je Durut harambaša,
od Kotara, lipa dika naša,
jer je s Turcim vazda bojak bio
i dvadeset glava odsikao.

Hvali njega kotarska krajina,
Dalmacija i Hercegovina,
jer je Durut silni junak bio,
na mejdane Turkom izlazio.

Evo, brate, sile i junaka,
od Kotara Močivune Vuka!
Krajinu je tursku porobio,
devedeset glava odsikao.

Ne bijaše junaka žešćega
u svoj vojsci dužda mletačkoga:
tako kažu mletačka gospoda
i delije slavnoga naroda.

Baljak Vuče silni junak biše,
viruj, pobre, zlatno pero piše,
po Kotaru Turke razgonjaše
ter im ruse glave odsicaše.

Vojevaše rata od Kandije,
malo posli Beča i Morije,
s pobratimom Smiljanić Ilijom
i s vitezom Janković Stojanom

Zmije bihu i Urenovići,
vitezovi kano Zrinovići,
kapetani kotarske krajine
i serdari rata od Kandije.

Kotare su ravne porobili,
jer su tada krajišnici bili;
dosta rusih glava odsikoše
i lijepa roblja dovedoše.

Pjeva starac Matković Jovana
i junaka silna od mejdana,
jer viteški biše vojevao,
ljute rane Turkom zadavao.

Ne bijaše boja žestokoga,
ni mejdana, pobre, junačkoga
brez viteza Matković Jovana
i delije Janković Stojana.

Još mi kaže zmaja ognjenoga,
kapetana, pobre, od Tisnoga,
po imenu silu Andrijaša,
a plemenom od Perinovića,

koji često u četu iđaše
i junačke glave odsicaše.
On porodi zmiju od mejdana,
po imenu Martin kapetana.

Junački je Martin vojevao,
ljute rane Turkom zadavao.
Ne čudi se, pobratime mili,
jer su tada na krajini bili!