61. NAKIĆI-VOJINIĆI

SLIDI PISMA OD VITEZOVA GORI IMENOVANIH PRIKAZANA PRIS. GOSP. KNEZU I KOLUNELU PAVLU VOJINIĆU, REČENOM NAKIĆU

Gorko cvile dva mila brajena,
u bogatoj zemlji odgojena:
dva Nakića, kneza i plemića,
od starine roda Vojinića.

Knez Matijaš jednom ime biše,
vitez Martin drugi se zoviše;
cvileć oni jesu besidili,
među sobom lipo razložili:

»Lipa ti je naša didovina,
kako znade sva Hercegovina,
Vojinići, a i Rompovići,
Ovin selo, još i Buovići.

U njima su zelene livade,
ravna polja, plemenite vode,
al, je njima zaludu lipota,
hladnih voda zdravlje i dobrota,

kad ih tare Otmanović care,
koji smače naše bane stare,
i njegove age i spahije,
sitne baše, ho
dže i kadije.

Ter oteše našu didovinu,
od starine lipu banovinu,
ravna polja, livade zelene,
kud restiju jabuke rumene,

sve bogatstvo i naše gospodstvo.
Upadosmo, brate, u sužanjstvo
nemiloga dvoreć gospodara,
po imenu Otmanović cara.

Od zuluma živit ne možemo,
već sanemo i teško venemo.
Sve dadosmo, što god imadosmo,
u nevolju, brate, upadosmo.

Naši kmeti sad su gospodari
i carevi virni aznadari,
koji svetu viru ostaviše,
a pogani zakon zagrliše.

Da bižimo k moru latinskomu
vapijući Bogu velikomu
pod krioc
e dužda mletačkoga,
Latinina, kralja čestitoga,

kojino je majka od junaka
Dalmatina i mladih Bošnjaka!
Dat će nami praha i olova
i za kalpak krila sokolova.

Robit ćemo careve države
do Bihaća, Like i Krbave,
bit ćemo se kano Crnogorci,
vira moja, platit će nam Turci!

Sablje ćemo krvce napojiti,
Isusovu viru raširiti,
isić' ćemo naše zulumčare,
silne baše, Turke janjičare.

Vodit ćemo sužnje u Latine,
platit će nam Turci do istine!«
Što zboriše, ono učiniše:
na latinsko more pobigoše,

dovedoše hiljadu junaka,
sve ditića i mladih momaka,
Pod krioce dužda mletačkoga,
odbigoše cara silenoga.

Lipo ih je dužde pričekao,
darovao i pomilovao,
i daje im praha i olova,
a Nakićem krila sokolova.

Nakići su srca junačkoga
od starine roda viteškoga:
svoje britke sablje naoštriše,
na carevu zemlju udariše.

Porobiše Duvno i Županjac,
Livno ravno, Kupris i Broćanac,
opališe sela i varoše,
mnoge turske glave odsikoše.

Osvojiše kule i gradove,
pridobiše Turke vitezove,
pohvataše momke i divojke,
ucviliše stare turske majke.

Osvojiše Kotar i Zagorje,
Knin bijeli, Drniš i Zadvarje
i Gabelu u Neretvi mutnoj,
još Sinj tvrdi u Cetini ravnoj

Na Kosovu Turke potiraše,
devedeset glava odsikoše.
Kad razbiše pašu bosanskoga,
Mašul-pašu, zmaja žestokoga,

na Bilaju, polju širokomu
i mejdanu vazda junačkomu,
dvi stotine glava odsikoše,
puno veće živih uhvatiše.

Opet svoje posvetiše ruke,
jer nevirne isikoše Turke
u Vrpoljcu, više Šibenika,
pivaj, pobre, junačka je dika!

i prid njima careva plemića,
po imenu bega Dagovića;
posiče ga vitez od starine,
po imenu Nakiću Martine.

Kad u Livnu Turci izgiboše,
Nakići se i tad namiriše:
posikoše četrest Turaka,
krajišnika po izbor junaka.

Porobiše Rupe u Kotaru,
imadoše svoju sriću staru,
jer Rupljane Turke isikoše,
mnogo tursko roblje zarobiše.

Ne bi nigdi boja žestokoga
ni mejdana, pobre, velikoga
brez Nakića, starih Vojinića,
glasovitih bosanskih plemića.

Al' pogibe serdar od krajine,
Mate Nakić, vitez od starine,
sikuć mlade Turke Gabeljane,
Mostarane i Počiteljane.

Plaču njega latinska gospoda
i delije našega naroda,
a!' je njega sinak osvetio,
jer je mnoge Turke pogubio,

po imenu Nakiću Grgure,
od Drniša grada kavalere,
i njegova braća i rođaci,
krajišnici na glasu junaci,

kojim dade dužde za junaštvo
na krajini veliko gospodstvo,
ravna polja, zelene livade,
svitla krila, od zlata medalje,

samur-ćurke, divan-kabanice,
koje nose bani na vojnice.
Njima pjesma, zdravlje Milovanu,
čestita im sreća na mejdanu!