111. VITEZOVI IMOTSKE KRAJINE

SLIDI PISMA OD VITEZOVA DRŽAVE IMOTSKE

Imotski se bili na kamenu
kano labud na vodi studenoj,
u njemu se zmije porodiše,
koji tursku zemlju porobiše.

Odbigoše cara silenoga,
doletiše k moru u Primorje
pod krioce dužda mletačkoga
od Kandije rata ognjenoga.

Često idu gradu Imotskomu,
jade daju caru čestitomu,
kolju zmije, Turke krajišnike,
Hercegovce, pišce i konjike.

Ljute zmije po imenu kažem,
sve krilaše zmaje od dvi glave:
najprvoga Kumbatović fratra,
koji turske odsicaše glave

i porobi Imotsku krajinu,
bili varoš oko Imotskoga;
roblje hvata, ni broja se ne zna,
ter ga vodi na skelu makarsku;

a za njime Vejića Jurasa,
od uskoka biše harambaša,
svu je tursku zemlju porobio,
dvaest i šest glava odsikao.

Robi, pali sela i varoše,
sužnje vodi, tursko plino goni:
biše Juras silni mejdandžija
velikoga rata od Kandije.

Od njega se sivi soko rodi,
po imenu Vejić Matijašu;
često ruse glave odsicaše,
bolji junak od babajka biše.

Al' ga biše dopalo sužanjstvo,
ma ćeš čuti njegovo junaštvo:
vežu njemu ruke naopako
Mostarani, glasoviti Turci,

stavljaju ga u tamnicu tamnu,
da ne vidi sunca ni miseca;
k njemu idu age od Mostara,
da ga cine i pitaju blago.

Kada ih je sužanj ugledao,
pokloni se do zemljice crne,
pak izvadi dva dukata zlatna
ter ih daje straži od tamnice.

Tiho mu je Mate besidio:
»Pođi, brate, tako bio zdravo,
donesi mi vina i šerbeta,
da napojim moje gospodare.«

Privari se straža od tamnice,
donese mu vina trolitnjega
i rakije od devet godina,
museleza i đuzel-šerbeta.

Piše Turci od podne do mraka.
Kada li se dobro ponapiše,
veli njima Vejiću Matiju:
»Odvežite bile ruke moje,
neka mogu s vami vino piti!«

Bijele mu odvezaše ruke,
do ponoći s njima vino piše,
vino piše ter se i opiše,
svi pospaše kano i poklani.

Al' ne spava Vejiću Matiju,
već ih kolje kano bile janjce,
pak otvori od tamnice vrata
i uteče, vesela mu majka!

Na glasu je silni harambaša,
po imenu Lekiću Juriša:
krajinu je tursku porobio
i trideset glava odsikao.

Ne bijaše žešćega junaka
od uskoka Lekića Juriše,
od njega su pisme i popivke
i u kolu lipe podskočnice.

Viteza je porodila majka,
po imenu Sovićanin Marka:
od uskoka biše harambaša,
hvali njega sva krajina naša,

jer u četu često odlazaše,
od Imote plino dogonjaše,
Turke hvata i odsica glave
velikoga rata od Kandije.

Junak biše Ožegović Luka,
u njega je od mejdana ruka:
nigda Luka s čete ne iđaše,
da junačke glave ne nosaše.

To svidoče Turci krajišnici,
Vrgorčani, a i Ljubušani;
kad junaci goricom putuju,
često Luku u pismi spominju.

Al' da ti je čuti, pobratime,
što govore careve delije:
»Nitko nami veće ne dodija
što sileni Pavlinović Mate!

Turke siče, naše bule hvata
ter ih vodi na more duždevo,
za nje prima groše i dukate
i medalje, junačko zlamenje.

U njega je puška talijanka,
a desnica Sibinjanin Janka:
kada pušci živi oganj daje,
jednog smira, a po dva padaju.

Sve porobi Broćno do Mostara,
do Blagaja i do Počitelja,
plino goni, mlado roblje vodi
svojim pobrom Miletića Radom.«

Biše Mate dika od junaka,
dvadeset je posika Turaka;
to se zgodi rata od Morije,
kadno bihu na svitu delije.

Da je komu pogledati bilo
ljutu zmiju Petra Mrkonjića:
u njega su oči sokolove,
a desnica Miloš Kobilića!

Često ide na Bosnu ponosnu,
vodi roblje na skelu makarsku
ter prodaje Turke u Latine
i lijepe bule i kadune.

Ni to Petru dosta ne bijaše,
već junačke glave odsicaše.
To svidoče starci od krajine,
da bijaše junak od starine,

a najveće pisme i popivke,
kojeno se od njega pivaju:
junak biš
e Petre Mrkonjiću,
ognjenoga rata od Kandije.

Kad Senjani Župu porobiše
do Prološca i do Imotskoga,
dva bogata sela opališe,
Runoviće i selo Zmijavce.

Dosta oni plina zapliniše
i lijepa roblja zarobiše,
divojaka mladih neudanih
i ditića prije neženjenih.

Kada li se natrag povratiše,
Senjanom je loša srića bila
za njima se četa otisnula,
dvi stotine od Župe delija.

Prid njima je Mitar harambaša
od Radića roda i plemena:
dostigoše senjske vitezove
kod Zagvozda, mista vilinjega.

Na Senjane juriš učiniše
ter ih k sinju moru potiraše,
oteše im plino zaplinjeno
i lijepo roblje zarobljeno.

Mnogo rusih glava odsikoše
i zdravo se natrag povratiše
pivajući i popivajući,
vino pijuć, kolo igrajući.

Al' poslušaj, dragi pobratime,
što govori Ive Senjanine:
»Nitko meni veće ne dodija
što zeleni Gudelj harambaša!«

Na njem bihu zelene haljine,
ter ga zato Gudeljem prozvaše,
i od tada, dragi pobratime,
Radići se Gudelji prozvaše.

Kada Turci teško izgiboše
pod Zadvarjem rata od Morije,
tada turske glave odsicaše
Karlo Gudelj, alfir od krajine.

Njemu bane svitlo perje daje,
zlatan prsten na desnicu ruku,
kojino se i sada nahodi
u Radića, popa kanonika.

Kada Turci Tribinj osvojiše
u tom gradu Toma Gudelj biše,
mlađan alfir Lučić kolunela,
od Primorja, mista kamenoga.

U ruke se Turkom ne pridaje,
već uteče kroz carevu vojsku,
noseć golu u desnici ćordu,
a u livoj alaj zelen barjak.

Čudila se sva vojska careva,
gledajući mlada Hercegovca;
nitko njega dočekat ne smide,
i uteče kroz carevu vojsku.

A što ti se čini, pobratime,
od junaka Piljević vojvode?
Na moru je Turke isikao,
ormanice ognjem sažegao

i posiče trideset Turaka,
ali primi sedamdeset rana;
liva mu je ruka odsičena,
desnom turske glave odsicaše.

Njemu dužde mrtvu plaću daje,
sve na misec po triest dukata,
jer isiče careve delije.
Neka, pobre, poštena mu majka!

U Zagvozdu ljutu zmiju kažu,
po imenu Tomića Stipana,
od Zagvozda na glasu serdara,
koji robi Broćno do Mostara,

još i ravno Duvno do Županjca,
roblje hvata, a glave odsica.
Ne lažu mu od zlata kolajne
i medal
je, junačko zlamenje.

Al' da ti je, brate, poslušati,
što govori Tokmanović Mujo:
»Evo ima dvi godine dana,
da vojujem i da bojak bijem.

Na vojsci sam vazda srićan bio,
sedam sužanj' jesam uhvatio,
nit' ću živit, niti ću umriti,
dok osmoga ne uhvatim sužnja.«

Al' ne prođe ni nedilja dana,
sritoše se dvi čete ognjene,
turska jedna, a kršćanska druga,
ter se silne čete udariše.

Turska četa pridobila biše
ter potira mlade krajišnike:
u toj četi Tokmanović biše,
uhvatiti sužnja nastojaše.

i potira silnoga junaka,
po imenu Grubišić Stipana:
kada li je podaleko bilo,
dočeka ga Grubišić Stipane,

uhvati ga za bijelu ruku
ter ga meće na pleća junačka,
odnese ga k dvoru bijelomu.
To ti hvala, Tokmanović Mujo!

Junak biše Lovrinčević Ive
ognjenoga rata od Kandije,
pošteno je vazda vojevao,
viteški je glave odsicao.

Starinom je od Bosne ponosne
i gospodar od Radne varoša:
to svidoče bosanske diplome,
koje dade Tvrtkoviću kralje
mladu Radi Vladmirović knezu.